Upoznajte Novi Pazar i okolinu, mesto gde je nastala prva srpska država Raška
Kad god se u nekoj priči pomene Novi Pazar, sledeća rečenica koja je neizostavna uz pomen ovog grada je: „Novopazarci su veoma gostoprimljivi”. S obzirom da sam ja sa juga Srbije i da za nas južnjake važi isto to nepisano pravilo, uvek sam tu rečenicu o Novopazarcima shvatala olako. Pa šta sad, nema šanse da su bolji domaćini od nas južnjaka. Pak, tri dana boravka u Pazaru su pokolebala taj moj stav.
U Novi Pazar smo stigli taman na vreme za ručak. Stvari smo ostavili u hotelu i naravno da je prva stavka dnevnog reda bila da jedemo ćevape. Ja nikad nisam probala te čuvene novopazarske ćevape. Po preporuci smo svratili u Šadrvan kod Jonuza, roštilj u samom centru, baš pored Sebilj česme. Sve je bilo odlično i s obzirom da smo u Novi Pazar došli da snimimo emisiju o ovom gradu, usnimili smo i kratak skeč u ovom lokalu koji je za par sati postao vrlo popularan na društvenim mrežama. Zašto ovo pominjem? Saznaćete kasnije.
Nakon ručka smo šetali gradom i uživali. Grad je bio krcat. Zanimljivo kod ovog grada da je u svako doba dana prepun ljudi i automobila. Nisam ni slutila da je Novi Pazar toliko “živahan”. Stanovništvo svih doba je bilo na ulicama. Ulice načičkane zanatlijskim radnjama mamile su naše poglede. Na prvi pogled grad mi se svideo. Ne toliko grad kao grad, već ljudi koji žive tamo i njihova energija. Grad gde se poštuju i neguju tradicionalne vrednosti, a ipak tako moderan i urban, grad starih zanatlija i dobrih domaćina uspeo je da me osvoji a da nisam to ni primetila. Novi Pazar nije samo grad, Novi Pazar je spoj tradicije i inovacija, gde su svi ljudi uvek dobrodošli bez obzira na boju kože i veroispovest.
Svanuo je novi dan, a samim i tim naša priča o Pazaru je čekala da bude ispričana. Jutro smo započeli doručkom a zatim smo krenuli u dokumentovanje Novog Pazara iz našeg ugla. Osim po ćevapima, Novi Pazar je poznat i po malinadi i kafi na žaru. Malinada je limunada sa malinama i iako nisam neki ljubitelj malina htela sam da probam taj neobično osvežavajući napitak. Malinada nas je osvežila i bili smo spremni za novu avanturu. a početku samog šetališta, nezaobilazna znamenitost u Pazaru je Sebilj česma. Sebilj je arapska reč za put ali i za mesto gde putnici namernici mogu da utole žeđ. Ono što sam mogla da primetim jeste da je oko ove česme uvek puno ljudi. Što lokalaca koji se tu skupljaju da razmene koju reč, što turista koji bi da se slikaju pored ove znamenitosti.
U blizini Sebilja nalazi se i najstariji hotel u Pazaru, Amir Agin Han. Ovaj hotel je počeo sa radom još pre 300 godina i još uvek ima svoj prvobitni izgled. U tom našem razgledanju ovog hotela i pokušaju da nađemo najbolji ugao za snimanje i fotografisanje, začuh nepoznat glas sa druge strane ulice: ,,Jovana, Jovana, Jovana!“ Pogled mi se zaustavio na mlađem čoveku koji mi je mahao prijateljski i užurbano počeo da prelazi ulicu. Ivan i ja smo se pogledali i bez reči pokušali da se sporazumemo da li poznajemo tog čoveka i samo smo zbunjeno slegnuli ramenima. Visok, nasmejan mladić nam je prišao i prijateljski pružio ruku uz rečenicu: ,,Zdravo, ja sam Altan, vi ste juče bili kod mene“. Ništa nam nije bilo jasno i verovatno se ta zbunjenost videla na našim licima pa je Altan objasnio da smo juče jeli ćevape kod njega, da je video postao vrlo popularan u Pazaru i da nas je prepoznao i morao da priđe da se pozdravi sa nama. Odmah nam je dao broj telefona i insistirao da mu se javimo kad budemo imali vremena da nas ugosti i da nas malo bliže upozna sa njegovim rodnim gradom. Sve nam je bilo jasno istog trenutka, to je ta novopazarska gostoprimljivost o kojoj svi pričaju! Obećali smo Altanu da ćemo se javiti i nastavili smo dalje šetnju kroz Novi Pazar.
S obzirom da je veći deo stanovništva u Pazaru islamske veroispovesti nameće se i činjenica da u gradu ima puno džamija. Oduvek su me privlačile ove građevine kao jedinstveni istorijski spomenici arhitekture, kao i zbog legendi koji se prepričavaju o njima. Novi Pazar je podeljen na dva dela, novi i stari deo. Reka Raška koja protiče kroz ovaj grad savršeno deli ta dva dela a ipak je i savršen spoj istih. Dok slušam žagor ljudi, polako upijam sve ovo što ovaj grad nudi i postaje mi jasno zašto je Gazi Isa Beg Isaković, osnivač Novog Pazara izabrao baš ovo mesto za osnivanje novog grada.
Stari deo Novog Pazara započinje jednom, a završava se drugom džamijom. Arap džamija se nalazi na samom početku starog dela grada i okružena je raznim radnjama i zlatarama. Pak, moje interesovanje za ovu džamiju je bilo neznatno, svakako da sam posvetila pažnju ovoj džamiji ali ono što je zaokupilo moje interesovanje i pre no što sam došla u Novi Pazar je Altun Alem džamija, prvenstveno zbog priče o njenom nastanku. Stižemo polako do kraja starog dela grada i već iz daljine se nazire ova džamija.
Visoki zidovi okružuju ovo zdanje, dok masa ljudi užurbano prolazi pored nje. Poneka osoba i uđe kroz kapiju, što je i naša namera. Ulazimo polako i sa poštovanjem sa željom da pitamo nekoga da li dozvoljeno da usnimimo par kadrova. Nailazimo na ženu koja nam odgovara potvrdno i nastavlja sa svojim poslom. Sva ona galama koja se nalazi izvan zidina ove džamije, nestaje. U prostranom dvorištu tišina, mir i spokoj. Tu tišinu prekidamo jedino mi, zvucima oduševljenja koje pokušavamo bezuspešno da utišamo. Osećaj je pravi, to je onaj osećaj blaženstva koji bi trebalo da osetite svaki put kad uđete u neki ovakav objekat. Priču o nastanku ove bogomolje i koja me je toliko fascinirala ćete upravo čuti, hteli to ili ne. Nekada davno bogati paša je imao tri neverovatno lepe kćeri, Altunu, Halimu i Hadžiru. Pošto je njihova lepota bila nadaleko čuvena, a bogatstvo njihovog oca ogromno niko se nije usudio da ih zaprosi.
One su bile namenjene za Stambol i za carske odaje, a ne za Novi Pazar i tako je vreme prolazilo a njihova mladost i lepota je polako kopnila. Sve tri su ostale neudate i pred sam kraj života su rešile da silno bogatstvo ostave u dobrotvorne svrhe. Altuna je dala novac za izgradnju ove džamije koja i dan danas nosi njeno ime, Hadžira je dala zemljište za izgradnju gradskog groblja i taj deo se zove i dan danas Hadžet po njoj, a najmlađa sestra je dala sredstva za izgradnju česme u gradu i ta česma se zove Halimača. Uz osećaj zadovoljstva
i duhovne ispunjenosti napuštamo ovu džamiju i nastavljamo dalje putovanje
kroz istoriju Novog Pazara.
Srednjevekovne tvrđave oduvek okupiraju moju pažnju. Osim što se sa njih uglavnom proteže pogled na okolinu, ja volim taj osećaj kad stanem na zidine i znam da se tu pre mnogo, mnogo godina odvijao život. Kula Motrilja u novopazarskoj tvrđavi zasluženo nosi taj naziv. Motri na ceo grad i podseća na neka prošla vremena. Ceo Novi Pazar je jedna priča. Što se više upoznajte sa gradom sami sklapate poglavlja u svojoj glavi i sve vodi ka tome da je ovo grad koji čuva svoju tradiciju i istoriju, ali i poštuje tuđe.
Dan se primakao kraju, a mi u isto vreme i umorni i opijeni ovim gradom odlazimo da se okrepimo u hotelu i da se spremimo za sastanak sa našim novim prijateljem Altanom. Kasnije te večeri dolazimo do njegove ćevapdžinice, tačnije njegovog dede Jonuza. Nasmejan i poznat lik nas čeka pred vratima sa najboljim drugom Amarom i ponovno upoznavanje sa gradom može da počne. Iako smo tog dana prepešačili Novi Pazar uzduž i popreko, ova šetnja je ostavila skroz drugačiji dojam na nas. Željan da nas bliže upozna sa svime onime što njegov grad nudi, Altan započinje priču o svom dedi Jonuzu, osnivaču porodičnog biznisa. Od jedne skromne radnje, posao je sada proširen i to zahvaljujući njemu. Ono po čemu se Novi Pazar izdvaja od drugih gradova jeste da sve ostaje u porodici pa se samim tim i posao prenosi s kolena na koleno. Zbog toga su i uspešni u tome što rade. Moralne vrednosti i načela se poštuju i porodica je stub svega.
Od kad smo stigli u grad, velika želja nam je bila da probamo čuvenu kafu na žaru ali nismo uspeli da nađemo lokal gde se kafa i dalje priprema na taj način. Sa Altanom u našem društvu, želja nam je bila brzo ispunjena. Iako smo pored tog lokala u starom delu grada prošli bar dva puta u toku dana, nije nam palo na pamet da svratimo unutra. Ušli smo u mali lokal pored ulice, prepun starijih muškaraca koji glasno pričaju i igraju društvene igre, na prvi pogled tesan i skučen ali ipak se našao jedan sto i za nas. Dok smo čekali kafu na žaru, moj pogled je lutao od stola do stola i primetila sam da sam ja jedina ženska osoba u kafani. Ipak nisam se osećala neprijatno, svi su se ljubazno smeškali i pozdravljali nas blagim naklonom glave. Nakon ispijanja sveže kafe nastavljamo šetnju po gradu. Sledeća stanica, domaći kolači. Sad ulazimo u malo urbaniji i moderniji kafić prepun omladine. Prepričavamo dogodovštine iz svojih života kao da se znamo godinama. Sve je preukusno, domaće i priprema se na licu mesta. Novi Pazar kao grad i ljudi koji žive u njemu sve više i više dobijaju moje poštovanje. Vreme je brzo proletelo u prijatnom razgovoru sa Altanom i Amarom i morali smo da pođemo na počinak. Još uvek nismo videli neke od najstarijih srpskih svetinja koje se nalaze u blizini Pazara, kao ni zidine prve srpske države Raške. Opraštamo se od naših domaćina uz obećanje da ćemo se javiti i pozdraviti kad krenemo svojoj kući.
Novi dan, nova avantura... Na samo par minuta vožnje od centra Novog Pazara nalazi se pravoslavna crkva Svetih Apostola Petra i Pavla, u narodu poznata kao Petrova crkva. O važnosti ove crkve za srpsku istoriju neću naširoko razglabati osim da je u ovoj crkvi kršten veliki župan Stefan Nemanja i da je u toj istoj crkvi on predao presto svome sinu Stefanu Prvovenčanom. Polako ulazimo u prostrano dvorište i prvo što mi upada u oči jesu brojni nadgrobni spomenici. Crkva se nalazi na uzvišenju sa kojeg se pruža pogled na grad i okolinu. Zraci sunca mi miluju obraze dok zamišljam kako su nekad ovde odvijali sabori. Kako li to bilo? Kad bi ova svetinja znala da priča, kakve li bi sve dogodovštine naše uši čule? Kao dete nisam volela istoriju, bila mi je naporna i dosadna. Danas, istorija me opija, možda zato što konačno mogu da “opipam“ i vidim sve ono o čemu sam čitala u školi. Gorak ukus ostavlja to što je crkva zaključana. Na samom ulazu piše da je otvorena samo određenim danima. To nije redak slučaj sa pravoslavnim manastirima i crkvama i ne sviđa mi se ta praksa, ali ko mene pita šta. Opraštamo se od ove pravoslavne svetinje i krećemo ka drugoj.
Ušuškan u hladu borova, na brdu pokraj Novog Pazara, nalazi se jedan od najstarijih srpskih pravoslavnih manastira i to manastir Đurđevi Stupovi. Impozantna građevina ostavlja bez daha i stojeći pred njom shvatate koliko ste mali i prolazni. Ovaj manastir postoji već više od 800 godina i postojaće i dalje kad nas više ne bude. Prah i pepeo od nas će ostati, ali će on i dalje izazivati strahopoštovanje u nekim drugim ljudima. Đurđevi Stupovi su zadužbina velikog župana Stefana Nemanje. Utisak o ovome manastiru ne jenjava i sada dok pišem njemu. Slike u glavi su jasne a srce ispunjenom milinom.
Kakav je to dan bio!
Sedamo u auto i za par trenutaka se vraćamo u sadašnjost. Ogromna gužva u saobraćaju ka našoj sledećoj destinaciji nas ispunjava nervozom. Središnja prestonica srpske srednjevekovne države Raške, grad Ras iliti ono što je od njega ostalo, nas čeka a mi zaglavljeni u saobraćaju! Kako se približavamo lokalitetu koji se nalazi na brdu naravno, pokušavam iz auta da uočim obrise zidova. Ništa se ne vidi. Ne marim, noge moje staće gde su nekada hodali veliki srpski vladari. Ostavljamo auto na parkingu i ostatak puta moraćemo da pređemo pešaka. Put kroz šumu nas vodi do utvrđenja i nije nam lako. Ceo dan smo na nogama i umor nas polako stiže. Želja za nečim novim što do sada nismo videli je jača i ne predajemo se. Nakon pola sata stižemo na vrh. Iscrpljeni već ali srećni zbog uspeha! Od nekadašnje tvrđave nije mnogo ostalo, tek pokoji zid, ali ne marim. Tu sam, uspela sam, volim srednjevekovne gradove i utvrđenja, tj. volim osećaj koji u meni izazivaju. Sela sam na jedan zid i uživala. Sva nervoza je nestala. Bila je rana jesen i nije bilo boja okolo. Zamišljala sam kako će tek biti lepo kad proleće donese zeleni ogrtač. Sigurna sam da ću se opet vratiti ovde da vidim ovo veličanstveno mesto i u zelenom ruhu.
Za sam kraj tog božanstvenog dana smo ostavili Manastir Sopoćani. Manastir Sopoćani, zajedno sa Petrovom Crkvom, Đurđevim Stupovima i tvrđavom Ras, predstavlja jezgro srpske srednjevekovne države Raške, tako da je ovaj manastir zaokružio našu šetnju kroz istoriju. Stigli smo kasno, sunce je već polako počelo da pada. Nigde žive duše što je i bilo očekivano. Imali smo manastir samo za sebe. Sebično znam, ali kada se nađete na nekom takvom mestu, ne želite da vas ništa ometa. Želite samo da utisnete u sećanje svaki detalj. Veličina i lepota ovog manastira se rečima ne mogu opisati. To morate lično da vidite i doživite. Stefan Uroš I, treći sin kralja Stefana Prvovenčanog je sagradio ovaj manastir. Jedan od najstarijih u Srbiji, jedan od najlepših.
Mrak je već polako prekrio manastir i nas zajedno sa njim i to je bio znak da je taj dan gotov, a i naša avantura kroz Novi Pazar i okolinu. U Novi Pazar smo došli kao gosti, a osećali smo se kao kod svoje kuće. Na kraju moram da priznam da su Novopazarci bolji domaćini od nas južnjaka. Gostoprimljivost je njihovo srednje ime. Grad ćevapa, grad mantija, grad baklava, grad dobrih ljudi, grad gde se još uvek čvrsto drži do moralnih vrednosti, grad starih zanatlija, grad inovacija a u isto vreme grad gde je tradicija i porodica svetinja, to je sve Novi Pazar i još mnogo više od toga. Do nekog ponovnog viđenja sa ovim gradom, a sigurno će ga biti, ostaje mi samo da gledam fotografije i video zapise sa ovog putovanja i da jedem ove naše ćevape, koji nisu isti kao novopazarski ali mogu da im pariraju.
Comments