Ja sam i dalje u šoku kako ranije nisam “otkrila“ ovu klisuru. I zašto ljudi ne pričaju više
o njoj? Zato ću vam ja u ovom blogu predstaviti ovo skriveno blago Srbije, a ko zna, možda je i bolje što nije više popularna jer je opšte poznato da gde ima ljudi ima i smeća, nažalost.
Niševačka klisura je deo Svrljiške klisure i nalazi se u ataru sela Niševac, na 6km od Svrljiga i 36km od Niša. U istraživanje ove prirodne lepote smo krenuli iz sela Niševac, tačnije od crkve Svetog Ilije koja se nalazi u ataru ovog sela. Imate putokaze i sve je obeleženo uglavnom. Već prilikom pređenih prvih 500m ja sam bila oduševljena. Nisam se nadala nečemu tako veličanstvenoj kreaciji prirode, takoreći na dohvat ruke, a tako malo, skoro pa ništa nisam znala do tog trenutka o ovoj klisuri. U samom startu, ja sam bila očarana. Kroz kotlinu prolazi pruga Niš – Zaječar, o kojoj ću vam kasnije nešto reći, a sama ta celina izaziva divljenje i strahopoštovanje.
U ovu avanturu kroz Niševačku klisuru ja sam ustvari pošla zato što sam videla fotografije nekih mladenaca na jednom vidikovcu a prizor koji se pružao iza njih me je ostavio bez teksta. Vrlo brzo sam saznala da je to vidikovac Proboj i da se nalazi u ovoj klisuri. I upravo zbog tog vidikovca sam dobila želju da vidim i ostale delove klisure. Staza koja vodi kroz klisuru je lagana, bez većih uspona i kao što sam već napomenula korektno obeležena. Nakon kraćeg hoda stigli smo do putokaza za vidikovac Proboj i tu je bio malo veći uspon ali vrlo kratak. Dočekao nas je vetar ali i pogled koji obećava. Baš sa ovog mesta možete videti kako Svrljiški Timok izlazi iz uzane Niševačke klisure. Upijala sam svaki delić pejzaža i uživala u pogledu. Odavde se savršeno vidi i jedan od mnogih mostova na pruzi.
Nakon kraće pauze na ovom vidikovcu nastavili smo dalje kroz klisuru, tj. vratili smo se do mesta gde se nalazi putokaz za vidikovac i produžili dalje ka jednom izletištu u Niševačkoj klisuri. Inače, kroz ovu klisuru je nekada davno prolazio rimski put Timacum Majus i ova šetnja kroz Niševačku klisuru nije samo šetnja kroz prirodu, već i kroz istoriju. Sledeća tačka na našem putu kroz klisuru je bila kao što sam već rekla sadašnje izletište pod nazivom Banjica, a rimsko doba je bila banja i lečilište. Rimljani su prvi otkrili lekovita svojstva ovog mesta i rado su tu dolazili da se leče. Čak su i gradili letnjikovce da bi što više mogli da uživaju u ovoj kotlini. Kasnije je Banjica bila popularna i među Turcima koji su celu ovu oblast nazivali Svrljiška banja.
Odmorili smo pored ovog meandra Svrljiškog Timoka i nastavili dalje. Pored samog izletišta postoji uzana stazica kroz šipražje i ako krenete njome izlazite na prugu Zaječar – Niš. Ukoliko rešite da to učinite, ja vam molim da pre toga proverite saobraćaj i kretanje vozova na pruzi. Sreća, pa ih nema mnogo. Ova pruga koja prolazi kroz Niševačku klisuru isplanirana je još u vreme kralja Milana Obrenovića, ali su tuneli probijeni tek u XX veku. Ima 32 tunela i nešto manje mostova, a projektovao ih je naš poznati naučnik Milutin Milanković. Mi smo na ovom putovanju kroz Niševačku kotlinu prošli kroz 2 tunela i preko jednog mosta i osećaj je bio super. Osim što u jednom tunelu ima slepih miševa, ne pitajte me kako znam. Nisam ih uznemiravala ali oni mene jesu.
U nekom trenutku nakon hodanja po pruzi, naići ćete na još jedan putokaz za Svrljig grad.
I to je ujedno bila i naša krajnja tačka i cilj ove avanture. Skrenuli smo sa pruge i obišli klisuru sa sasvim druge strane. Izašli smo u neke livade i njive ali je postojala staza pa smo rešili da je pratimo. Nakon 500m otprilike naišli smo na putokaz za nekadašnje rimsko utvrđenje. Od tog putokaza put se penje, tj. ima blagi uspon ali ne i zanemarljiv. Ide se kroz šumu, staza nije duga. Od rimskog utvrđenja nije ostalo baš mnogo, svega par zidova. Pak, sa ove tačke se pruža neverovatan pogled na okolinu i baš sa ove tačke se vidi koliko je Niševačka klisura moćna. Sa ove tvrđave su nekada motrili na saobraćajnicu koja je spajala Nišku kotlinu sa Podunavljem. Ono što je tužno jeste da je neko iskoristio detonacije od bombardovanja 1999. god. i eksplozivom srušio preostalu kulu na tvrđavi. Pretpostavljam da su tražili davno zakopano rimsko blago.
Odmah ispod ostataka ovog grada, nalazi se vidikovac odakle se pruža možda i najlepši pogled na meandre Svrljiškog Timoka. Osim na meandre, videćete i jedan od mostova Milutina Milanovića kao i okolinu koja oduzima dah. Cela ova pešačka ruta ima oko 9km i nama je trebalo oko 3 sata da je pređemo. Nije mnogo fizički zahtevna zato što nema mnogo većih i strmih uspona ali nije ni lagana. Ono što je sigurno da ćete uživati u svakom koraku.
U ovoj klisuri jedino što nismo obišli su kotlovi reke Belice, koje smo ostavili za sledeći put, zato što u tom trenutku kad smo bili nije bilo mnogo vode, a i eto nama razloga više da opet posetimo ovu prelepu klisuru.
Pogledajte i video o ovoj lokaciji na mom YouTube kanalu Jovana Jovic.
Comments