USPON NA „KROV SRBIJE”

Uspon na Midžor, najviši vrh Stare Planine sa svojih 2169 mnv.

Nakon skoro godinu dana od ovog podviga i dalje mi je neverovatno da smo uspeli.

Ivan i ja, dve elegantno popunjene osobe, uspele da se izbore sa Midžorom, najvišim vrhom Stare Planine. Da ne postoje fotografije i video materijal, rekla bih da sam sve to samo sanjala. Iskusni planinari bi vam rekli da to i nije neki uspeh, velika stvar, teren je pristupačan i uspon nije strm, osim pred sam kraj. Ali ko su oni da meni odrede šta je za mene uspeh?

Posao kojim se bavim od mene zahteva da budem spremna za razne avanture i putovanja. Fotografija putovanja je uže polje mog interesovanja i s obzirom da mi putovanje na “Krov Srbije” nije bio prvi uspon, kroz glavu mi ni jednog trenutka nije prošla misao da nećemo uspeti. Sada mogu da kažem, nisam bila u pravu, potcenila sam ovaj planinski vrh. Tehnički 9km u jednom pravcu i nije tako mnogo. Matematički to je 18km, ali kad silazite sa planine, idete nadole i to bi trebalo da bude mnogo lakše od uspona. Koliko sam samo bila naivna. Da smo “samo” planinari uspon bi bio mnogo lakši. Međutim, pošto snimamo i fotografišemo mesta na koja putujemo, kod nas je taj proces malo složeniji, samim tim i duže traje i teret koji nosimo na svojim leđima je mnogo teži. Po onome što sam pročitala uspon na Midžor bi trebalo da traje oko 2h pešačenja. A da li smo mi uspeli da se popnemo za to vreme?

Tog jutra, vreme nam je išlo u korist. Probudio nas je lep i sunčan dan, sa vrlo malo vetra. Ustvari, probudile su nas krave koje je neko od čobana sa Stare Planine pustio da pasu pored hotela

u kome smo prespavali. Nakon doručka

i pakovanja svega što nam je potrebno za novu avanturu, zaputili smo se kolima ka mestu odakle počinje naša planinarska akcija. Ja sam bila vrlo uzbuđena i nisam mogla da sakrijem oduševljenje zato što ću konačno da vidim tu lepotu koju sam do tada samo videla na tuđim fotografijama. Na samom početku uspona, susreli smo se sa jednim starijim čovekom, pravim planinarom. Njegove ruke u kojima je nosio štapove za planinarenje imale su određeni ritam i bio je fokusiran na disanje. Brzo je prošao pored nas uz kratak pozdrav na engleskom jeziku. Ivana i mene je ohrabila činjenica da je reč o starijem čoveku i da kad može on, možemo i mi lagano da dođemo do cilja.

Nakon pola sata hoda u daljini se ukazuje krdo konja. Ja kao ljubitelj životinja ubrzavam korak i žurim da im se što pre približim. Ostavljam Ivana iza sebe koji gunđa da se ne približavam previše jer ne znamo da li su prijateljski raspoloženi. Moja namera je bila da ih pomazim i napravim par fotografija. Fotografije sam napravila uz dužno poštovanje njihovog ličnog prostora ali do prijateljstva među nama nije došlo. Mladi pastuv koji je bio u krdu je počeo da ispušta neprijateljske zvuke i to sam shvatila kao upozorenje da maženja neće biti. S obzirom da je tu u blizini bilo i kobila, pretpostavljam da je samo hteo da ih zaštiti od mene iako nisam predstavljala nikakvu opasnost. Vidno razočarana nastavljam dalje. Razočarenje me je brzo prošlo s obzirom da su se pred mojim očima smenjivali pejzaži u raznim bojama. Nepregledne zelene livade sa cvećem u žutim i crvenim nijansama ispunjavale su moje srce pesmom. Oduvek sam volela prirodu, a na Staroj Planini priroda je u punom sjaju, snažna i netaknuta kakva treba i da ostane.

Što smo više odmicali ka vrhu, pauze za odmor i vodu su bile češće. U jednom trenutku sam pogledala na sat i shvatila da je prošlo već 2 sata od našeg polaska a našem putovanju kraj se nije ni nazirao. Planinar koji je na samom startu prošao pored nas nam već duže vreme nije bio ni na vidiku. Tada nam je već bilo jasno da smo potcenili Midžor. Umesto da se prepustimo crnim mislima o tome da li ćemo uspeti da vidimo čuveni vrh Stare Planine, rešili smo da “udarimo brigu na veselje”. Počeli smo da se šalimo na svoj račun kako je stariji čovek u boljoj fizičkoj kondiciji od nas dvoje i da je on već stigao do cilja i uživa u pogledu.

Nastavak puta mi je pomalo u mutnom sećanju. Bol u nogama je bila sve jača i jača, grudi nisu mogle da prime dovoljno vazduha a pauze za odmor su bile toliko učestale da mi se čini da smo više odmarali nego što smo hodali. Da li nam je palo na pamet da odustanemo? Ne, ni u jednom trenutku. Iako smo shvatili da nismo bili dovoljno fizički spremni za ovu avanturu, upornost i tvrdoglavost nam nikada ne bi dozvolili da odustanemo a tako smo blizu cilja. Lepota koja nas je okruživala i koju smo upijali svakim čulom nam je pomogla da skrenemo misli sa bola i umora. Tešili smo se da je bar vreme bilo savršeno, ni previše toplo, ni previše hladno. Sunce se smenjivalo sa ponekim oblakom i to nam je davalo nadu da će nas na vrhu dočekati prelep pogled.

U poslednjih pola sata pre samog cilja izgubili smo moć govora. To kod Ivana i nije nešto neobično, on ne voli da priča. S druge strane, ja koja ne zaklapam usta nikada, nisam mogla više da izustim ni jednu reč. Umor je uzeo svoj danak.

I tu smo, konačno! Ravno, dobro poznati prizor sa fotografija koje su mi ostale u sećanju. Sav umor odjednom nestaje! Dobro poznati osećaj kako je to kad pobediš sebe i sreća neizmerna. Od sreće prosto nisam znala gde ću pre! Levo, desno, vrtim se u krug i vidim Ivana koji je već legao na zemlju i govori mi da odmorim prvo i da imamo vremena kasnije da sve lepo istražimo. Legla sam pored njega i glasno uzviknula USPELI SMO! Smeh je odjekivao planinom.

Nakon odmora konačno smo ubrali plodove svog truda. Bugarska na jednoj strani, Srbija na drugoj. Kamen koji obeležava vrh Midžor je ujedno granični kamen, tako smo jednom nogom bili u Bugarskoj a drugom u Srbiji. Pogled sa ovog kamena nije imao kraja, a lepota nije bila slična ni jednoj drugoj koju sam do tada videla. Bili smo sami na vrhu, bez drugih ljudi okolo. Imali smo tu privilegiju da imamo najviši vrh Stare Planine samo za sebe. Vreme je i dalje bilo idealno, tek pokoji nalet vetra bi narušio tišinu planine. Nisam ni slutila još veće uzbuđenje za mene tek sledi.

Nakon razgledanja, snimanja, fotkanja, došlo je vreme za užinu i nešto slatko. Dok smo jeli pravili smo plan kojim putem ćemo krenuti nazad. Oblaci su već bili prekrili sunce, možda će i kiša pasti, ko će ga znati, planina je to. Dok smo se pripremali za polazak, desilo se nešto za mene neočekivano a dugo željeno. Oblaci su se spustili i odjednom sve je bilo belo oko nas. Nisam mogla da verujem. Vidljivost koja je sezala sve do Bugarske se pretvorila u belu vlažnu maglu. Bili smo u oblacima! Mogla sam da dodirnem to belo savršenstvo! Oblaci su bili svuda po nama, svuda oko nas! Kakav savršeni tajming, kakav savršen završetak ove naše avanture! Ja nisam mogla da verujem da se to dešava upravo pred mojim očima. Morala sam da otpevam čuveni stih iz dobro poznate pesme Zdravka Čolića, “Ti živiš u oblacima mala”. Od kada smo počeli da putujemo i da beležimo naša putovanja u video i foto obliku, jedna od najvećih želja mi je bila da se nadjem u nekom oblaku na vrhu planine. Svaki put kad bismo išli na neku planinu pitala bih Ivana: ,, A šta misliš koje su šanse da naiđe neki oblak dok smo na vrhu?” Posle skoro 2 godine putovanja kroz našu divnu zemlju Srbiju i to se desilo. Zahvalna sam bila do neba Staroj Planini i Midžoru što su mi priuštili tako nešto.

Uspon smo počeli sa 1550 mnv, a završili na 2196 mnv, 619 metara visinske razlike je trebalo savladati. Ali što je još bitnije trebalo je savladati sebe. Biti jači od umora. Naš put je trajao skoro 4 sata u jednom pravcu, 2 sata više od planiranog ali ništa od toga nije važno ako imate jasan cilj na vidiku. Nije važno da li ste zec ili kornjača, ono što se na kraju računa bar u našem slučaju jeste zadovoljstvo zbog uspeha i ispunjene misije. Nije samo cilj ono što se pamti i putovanje do istog može doneti jednako radosti.

Uz obećanje da ćemo se opet vratiti, počinje naš spust prema početnoj tački. Bez umora, bez bola u nogama sa srcima ispunjenim srećom. Mnoge planine i druga prirodna bogatstva smo posetili od tada, ali ovaj uspon i dalje pleni i dominira u našim sećanjima. Zašto, kako, zbog čega, ne znam. Možda to ima veze sa onim oblacima na vrhu koji su nas počastvovali svojim prisustvom.